Za nekoliko dana 76 sportista iz Bosne i Hercegovine odlazi na Mediteranske igre u Italiju.

Takmičit ćemo se u 15 sportova.

I vjerovatno većina ljudi u Bosni i Hercegovini ne zna imena ni deset sportista koji će predstavljati našu zemlju.

To mi govori dosta o našem odnosu prema sportu.

Kada neko od njih osvoji medalju, odjednom ćemo svi biti ponosni.

Društvene mreže će biti pune zastava.

Političari će čestitati.

Portali će pisati da je „Bosna ponovo pokazala koliko je talentovana“.

A onda će proći tri dana.

I ponovo ćemo zaboraviti te ljude.

Posebno mi je zanimljivo što među sportistima koji odlaze u Taranto imamo ljude poput Nedžada Husića, Džejle Makaš i naših atletičara, ali i mlade sportiste kojima bi upravo ovakvo takmičenje moglo biti korak prema Olimpijskim igrama u Los Angelesu 2028.

Mi stalno govorimo da je Bosna zemlja talenata.

Možda jeste.

Ali talenat nije sistem.

Sportista koji trenira godinama, traži sponzore, putuje na takmičenja i pokušava ostati u vrhunskom sportu bez ozbiljne podrške nije dokaz da naš sistem funkcioniše.

On je često dokaz koliko je taj sportista uporan uprkos sistemu.

Zato bih ovaj put volio da ih pratimo prije medalje.

Da znamo ko su.

Da gledamo njihove rezultate.

Da pričamo o njima i ako završe peti, sedmi ili deseti.

Jer reprezentativac Bosne i Hercegovine ne postaje vrijedan naše pažnje tek kada stane na pobjedničko postolje.

Za nekoliko dana njih 76 će na dresu nositi ime Bosne i Hercegovine.

Bilo bi lijepo da ovaj put Bosna zna njihova imena prije nego što sazna boju njihove medalje.